Vreme je novac. Često korišćena izreka i potpuno tačna. Vrednost vremena počnete da cenite kada imate puno obaveza i kada svaku novu dodatnu aktivnost treba vešto da uskladite sa ostalim.
Kada imate standardno radno vreme od 9 do 5, teško možete da stignete da obavite važne poslove u institucijama kao što su banke, pošte, opštine, sudovi… Iako živimo u vremenu interneta, većina usluga je i dalje vezana za klasično radno vreme i odlazak u prostorije institucija.
U poslednje vreme sve se više priča o digitalizaciji i elektronskom poslovanju. Najavljeno je da će Agencija za privredne registre u početkom 2016. godine omogućiti plaćanje svojih usluga preko interneta i tako postati prva državna institucija koja će imati potpunu online uslugu. Nadam se da će je pratiti i ostale državne institucije. Наставите са читањем Konačno više nema trčanja u banku – uz e-banking sve je online!→
Srbiju najviše obilazimo za vreme osnovne škole u sklopu rekreativnih nastava i ekskurzija. To je odličan način da se u ranim godinama upoznaju njene lepote i bogata istorija. Nema školske ekskurzije a da se ne poseti bar jedan manastir. Oni su čuvari naše kulture, tradicije i vekovnog postojanja na ovim prostorima. Jedan od tih čuvara tradicije je i manastir Manasija.
Prvi put sam posetio Manasiju upravo sa školom, međutim kao pripadnik generacija pre pametnih telefona i digitalnih fotoaparata, nemam nijednu fotografiju sa tog izleta, već samo ono što sam zapamtio. Prizor koji mi je ostao urezan u sećanju su velike zidine koje štite manastir. Jasno ih se sećam kako se pojavljuju i postaju sve veće dok se autobusom približavamo odredištu. Наставите са читањем Manasija, viteški turnir i potencijal aplikacija proširene stvarnosti→
BusPlus sistem u Beogradu postoji nešto duže od 2 godine, a još izaziva buru različitih, uglavnom negativnih komentara. Od početka kontroverzan zbog tendera, podele profita od naplate i angažovanja kontrolora, sada se najavljuje da će grad Beograd preuzeti vlasništvo nad celim sistemom. Smatram da je elektronski sistem svakako mnogo bolji od starog, analognog načina plaćanja vožnje, i da je vrlo korisna informacija o udaljenosti vozila, koju možemo da dobijemo preko mobilnih telefona. Međutim, iako se radi o elektronskom sistemu, on ima puno mana. Izneću neke od njih i dati svoje predloge za poboljšanje.
Nepersonalizovana papirna BusPlus kartica
1. Nepersonalizovana papirna karta
Papirna nepersonalizovana karta je uvedena za one koji se retko kada voze javnim prevozom i za turiste. Kartica se plaća 40 dinara, može da traje najviše tri meseca i ima ograničenje uplate. Na početku je mogla da se dopuni sa najviše 600 dinara, što je bilo dovoljno za 10 vožnji, kada je cena karte bila 60 dinara. Onda je cena promenjena na 72 dinara, a limit pomeren na 720. Od prvog januara 2014. godine cena karte je povećana za 1 dinar i iznosi 73 dinara, ali je limit od 720 ostao. To nije dovoljno za 10 vožnji, a uvek će ostati određeni iznos novca na kartici koji ne može biti iskorišćen i povučen, tj. ostaje BusPlusu. Možda 5, 15 ili 30 dinara nije mnogo, ali kada se saberu svi ti zarobljeni dinari – bude poprilično novca.
Ako neko dođe u Beograd na par dana, 10 vožnji mu neće biti dovoljno, posebno ako nije upoznat sa linijama gradskog saobraćaja. To znači da će morati ponovo da kupi karticu i uplati novac. Potrebno je povećati limit uplate na bar 15 vožnji i omogućiti transfer preostalog novca na drugu novu karticu. Postoji i nepersonalizovana plastična kartica, koja služi kao i ova, ali nema ograničenja uplate, a traje tri godine (ili je trajna, na sajtu stoje obe opcije) i plaća se 250 dinara, što nekome ko kratko ostaje u Beogradu ili retko kada se vozi, nije potrebno. Наставите са читањем Kritika i predlozi za bolje funkcionisanje BusPlus sistema→
Kolika je naša kupovna moć? U medijima se predstavljaju statistički podaci o prosečnim zaradama koje nemaju veze sa stvarnošću, a isto je i sa potrošačkim korpama. Dovoljno je otići u jednu veću kupovinu, da bi se ostalo bez više od polovine plate. Cene su astronomske. Uzmimo za primer teglu popularnog krema Nutella. U prodavnicama u Srbiji se cena Nutele kreće između 776 i 1389 din/kg, dok u Nemačkoj isti proizvod može da se kupi za 3.99 evra za teglu od 1 kilograma, tj. 443 dinara. Na akcijskim sniženjima možete pronaći i teglu Nutele od 450 grama za 1,65 evra, tj. 183 dinara. To znači da je cena krema u Srbiji u određenim slučajevima i duplo veća od cene u Nemačkoj. Наставите са читањем Nutella u Srbiji duplo skuplja nego u Nemačkoj (FOTO)→
Ponuda proizvoda u prodavnicama nije velika, a i to što postoji je znatno skuplje nego u inostranstvu jer ne postoji konkurencija na domaćem tržištu. Imamo par velikih trgovinskih lanaca koji drže najveći deo kolača, a situacija nije drugačija ni u proizvodnji, gde par kompanija drži u vlasništvu sve mlekare, šećerane, uljare… Na lokalu je malo drugačije, pa kupci češće idu u male prodavnice u svom kraju ili u svojoj zgradi. To zadovoljstvo kupovine u papučama i bademantilu plaćaju takođe visokim cenama. A šta se dogodi kada se pojavi konkurencija? Pokazaću u sledeća dva primera.
Pekara
U mom kraju je uvek bilo nekoliko prodavnica, ali smo imali manjak pekara. Kada se otvorila jedna mala pekara, to je bio čist pogodak. Ponudili su klasiku, dve – tri vrste hleba i najtraženija peciva po niskim cenama, a u velikoj količini. Okolne prodavnice su osetile manjak prihoda od prodaje jer su im ovi preoteli kupce hleba.
Međutim, posle nekog vremena, pekara je promenila vlasnika, a to se odrazilo i na kvalitet ponude. Peciva više niste mogli da kupite posle 11 prepodne, smanjili su težinu proizvoda, promenili cene, skratili radno vreme, postali neuslužni… Imali su dobro lokalno tržište, ali su ga izgubili svojim lošim potezima. Zbog toga me je jako obradovalo saznanje da se preko puta otvara nova pekara – Lulu, u velikom prostoru, sa kompletnom proizvodnjom. I ponudili su ogroman izbor hleba i peciva, izrazito ukusnog, ali po nešto višoj ceni nego u staroj pekari, a radili su ceo dan.
Svi su se odmah preorijentisali na novu pekaru i ubrzo je stara zatvorena. Nisu mogli da izdrže konkurenciju. Prodavnica pored njih, osetivši manjak svakodnevnih kupaca hleba i mleka, čiji se rafovi nalaze u krajnjim delovima prodavnice tako da se usput uvek još nešto kupi, je reagovala povećanjem ponude raznih vrsta hleba. Prodavnica je pokazala uspešno i brzo reagovanje na pojavu jake konkurencije.
Lulu pekari je posao cvetao, pa su odlučili da se prošire i otvorili su, u kratkom vremenskom roku, još dve pekare na još boljim lokacijama. Tada sam primetio da im proizvodi nisu više prvobitnog kvaliteta, a iz ponude su nestale mnoge specijalne vrste hleba. Verovatno kao posledica naglog širenja poslovanja ali i nedostatka konkurencije za takmičenje. Oni i dalje imaju dosta kupaca, ali ja sada kupujem u prodavnici pored jer mi tamo više odgovara.
Voleo bih kada bi se u kraju pojavila nova pekara koja bi podstakla Lulu da se vrati prvobitnom kvalitetu. Ovako se takmiči sa prodavnicom robe široke potrošnje.
Ažuriranje (04.06.2013.): Pekara Lulu je značajno popravila svoju ponudu. Pecivo im je ponovo visokog kvaliteta, a uveli su nove vrste specijalnog hleba. Drago mi je zbog toga.
Pizzeria
U Požeškoj ulici postoje dve Poncho picerije, koje su međusobno dosta udaljene. U jednoj možete da kupite samo pice, sendviče i palačinke, dok u drugoj pored toga imate i brzu hranu s roštilja. Ja sam najčešće kupovao u ovoj prvoj i pričaću o njoj. Tu ste mogli da poručite razne vrste pica, ali je postojala samo jedna vrsta koja se prodavala „na parče“ – kaprićoza.
Konkurencija na delu: Poncho vs. Pizza Plus
Poncho je držao dobar deo tržišta, nije imao konkurenciju, pa su lako mogli da povećavaju cene, bez promena u ponudi. Ta situacija je trajala dok se preko puta nije pojavio novi igrač – Pizza Plus, koji je Наставите са читањем Konkurencija je majka – dva lokalna primera→
