Pre pet godina država Srbija je uvela nove lične karte sa čipom, a neki od nas su odmah iskoristili priliku da promene stare papirne karte za nove plastične. Ja sam istovremeno uzeo i novi pasoš. Međutim, prva serija ličnih karti je imala rok trajanja od samo pet godina, što je vrh države kasno zaključio da je kratko, te je ubrzo odlučeno da se krene sa izdavanjem nove serije koja će trajati deset godina. Nažalost, kada su doneli tu odluku, već sam svoju kartu nosio u novčaniku. Pet godina je brzo prošlo i pa sam nedavno, sasvim slučajno video da mi je ostalo još nedelju dana do isteka važnosti dokumenta.

Srećom, imam kartu sa čipom pa ne moram da vadim dodatna dokumenta koja se uvek traže, a potpuno su besmislena u umreženom sistemu – izvod iz matične knjige i državljanstvo. Ti papiri se nalaze u čipu, te mi je jedino bilo potrebno da uplatim takse za izradu dokumenta. Slede moji pokušaji da dođem na red za ponovno izdavanje dokumenta:

Prvi čin – Petak. „Upoznavanje“

Otišao sam u policijsku stanicu na Čukarici da saznam šta je potrebno za dobijanje nove lične karte, jer na sajtu nije baš sve tačno, a retko kada su ažurni podaci. U toj buvari ne postoji nikakav info pult na kojem možete saznati dodatne informacije. Postoji samo oglasna tabla sa zakačenim papirima sa uputstvima. To sam fotografisao, a od ljudi koji su čekali u dva reda sam saznao da nema zakazivanja ni uzimanja brojeva, već se samo stane u red.

Inače, pre pet godina je organizacija bila mnogo bolja. Jeste da je trebalo doći rano ujutru, i to baš rano, čak pre 6 sati, da bi se stalo u red za uzimanje broja, ali ste mogli da uzmete broj za popodne, npr. posle 17 časova, i da slobodno dođete na svoj red posle posla.

Drugi čin – Subota. „Odmeravanje“

Pošto sam u petak saznao da MUP radi i subotom od 7:30 do 15:30, hteo sam da u subotu poranim i zauzmem mesto na vreme.

Ali umor od protekle radne nedelje me je oborio u krevet i spavao sam duže nego obično, tako da sam ustao posle 11, ali sam ipak otišao da pokušam da prođem, a usput sam uplatio takse u pošti. U MUP-u sam zatekao samo jedan red. Subotom radi samo jedan šalter, koji je i za predaju dokumenata i fotografisanje, ali i za preuzimanje gotovih ličnih karti. Stajao sam 45 minuta, a za to vreme je kroz vrata prošlo samo troje ljudi i referentkinja koja se šetkala i nosila kafu. Video sam da nema šanse da stignem do kraja radnog vremena, tako da sam napustio objekat. Pokušaću u ponedeljak posle posla.

Treći čin – Ponedeljak. „Kakva država – takva vlast“

Kada je u 17 časova zvonilo zamišljeno zvonce, krenuo sam s posla pravo u policijsku stanicu. Pripremio sam se za čekanje do 20:00 tako što sam u kancelariji napunio bateriju na mobilnom telefonu. U tužnom i sivom okruženju stanice, zatekao sam veliki red koji se ne pomera. Penzioneri su sedeli na dve klupe i ulazili kada bi došao njihov red. Dolazili su i roditelji sa bebama i prolazili preko reda. Jednoj devojci je pozlilo, dobila je napad teškog disanja te su je izveli napolje. Žena iza mene je posle toga otišla do prodavnice da kupi vodu ili sok i kada se vratila zatekla je potpuno istu sliku – niko se nije pomerio sa svog mesta. Srbija je zemlja čekanja.

Jedan deda nije hteo da sedi na klupi sa babom, pa je stao u red, iako se klatio i jedva stajao zbog svojih godina. Tada je rekao „Kakva država – takva vlast, kakva vlast – takva država. Ništa ne valja!„. I u pravu je. Dok smo čekali, policija je između nas sprovela jednog uhapšenog sa lisicama na rukama. Zaista bi deo za izdavanje dokumenata i rad sa civilima trebalo izmestiti iz te rupe, gde se nalazi i uprava policije i pritvor. Građani, ali i zaposleni na izdavanju dokumenata zaslužuju uredne klimatizovane prostorije, sa toaletom i više stolica u čekaonici, info pultom, kao i jednostavnim aparatom za izdavanje rednih brojeva.

Čekao sam sat vremena, a nisam se pomerio više od pola metra. Ostalo je još sat vremena do zatvaranja, a ispred mene je bilo 15 ljudi. Nije bilo nikakve šanse da ni prvih 5 prođe do 20 časova, stoga sam se okrenuo i otišao kući. Pokušaću ponovo sutra.

Četvrti čin – Utorak. „Bolje je rano odustati“

Mislio sam da će se utorak razlikovati od ponedeljka i da će biti manje ljudi. Gadno sam pogrešio. Čim sam ušao u zgradu policije, video sam da je gužva još veća. Da sam stao u red, bio bih 20. u redu, a do kraja radnog vremena samo dva sata. Odmah sam se okrenuo i produžio do Dom Omladine na predavanje Miloja Sekulića na temu društvenih mreža i komunikacije. Posle predavanja je počela da pljušti kiša, nisam imao kišobran, ali sam uspeo da je izbegnem prolažanjem kroz haustere i podzemne prolaze. Odlučio sam da ne pokušavam da stajem u red tokom radnih dana, jer nije bilo nikakvog smisla. Sledeći odlazak će biti subota!

Peti čin – Subota. „Ko rano rani, mesto u redu grabi“

U petak mi je bilo teško da ranije legnem da spavam, ali sam nekako uspeo. Navikao sam da kasno ležem, a posebno vikendom. Uz tri alarma sam ustao u šest ujutru, spremio se, popio belu kafu sa plazmom i zaputio se u policijsku stanicu. Tamo sam bio oko 6:45 i zatekao sam samo dvoje ljudi. Konačno! Danas ću predati za ličnu kartu. Sa „sapatnicima“ sam malo popričao i rekao im da čekaju na pogrešnom ulazu, jer subotom radi samo jedan šalter, pozivajući se na svoje iskustvo u čekanju u MUP-u. Zajedno smo se premestili na šalter na kome se radnim danima preuzimaju gotova dokumenta. Postepeno su počeli da dolaze i ostali. Neki su stali u naš red, a drugi su stali na pogrešan ulaz, uz komentar kako je čudno da nema nikoga i da su prvi u redu. Nisam hteo da im kvarim kratku iluziju.

Do otvaranja šaltera se skupilo tridesetak ljudi. Dve službenice su stigle i otvorile svoju kancelariju, a druga grupa je pitala da li će doći i kod njih. Jedna od službenica im je odgovorila da „Subotom radi samo jedan šalter i svi čekaju u jednom redu. Jednom redu!„. To me nije interesovalo, bio sam treći. U 7:30 je ušla jedna porodica sa strane, preko veze, ali nismo se bunili.

Posle 20 minuta je došao red i na mene i celu proceduru (proveru, fotografisanje, skeniranje kažiprsta) sam završio za 8 minuta, jer sam već imao ličnu kartu sa čipom koja u sebi ima sve potrebne podatke. Zanimljivo je da su me pitali da li želim čip, iako sam ga imao i na prethodnoj. Mislio sam da je on postao standard, a ne opcija. Postoje prednosti uzimanja lične karte sa čipom: tu vam se nalaze izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, što vam olakšava prijave i uzimanje nekih drugih dokumenata. Takođe, ukoliko se preselite, ne morate da menjate kartu, već samo treba da im date da promene adresu u čipu. Sada postoji i opcija aktiviranja elektronskog potpisa. Dakle, posle obavljene procedure, rekli su mi da dođem za deset dana. Pošto sam video kolika je gužva, odlučio sam da dođem za dve nedelje, tj. isto u subotu ujutru.

Šesti čin – Petak. „Usporio nam sistem“

Posle posla, a u prolasku pored policije, svratio sam da proverim da li je karta gotova. Rekli su mi da nije i da treba da sačekam da prođe 15 dana, ali 15 radnih dana od dana podnošenja zahteva. Na pitanje zašto su mi pri predaji rekli da dođem za 10 dana, rekli su da je im je usporio sistem za proizvodnju ličnih karti. Ah, poznato mi je to. Leto je i otišli su na godišnje odmore. Napisali su mi broj telefona na kojem mogu da proverim stanje (telefon samo za Čukaricu je 011/3556587). Šta da radim, odlazim, pozvaću ih u toku nedelje.

Sedmi čin – Četvrtak. „Uspeh“

Dok sam čekao autobus da se vratim kući s posla, setio sam se papira sa telefonskim brojem za ličnu kartu. Odmah mi se javila jedna žena koja mi je rekla radosnu vest – lična karta je gotova! Konačno, posle samo 19, umesto 10 dana! Idem po nju iz ovih stopa! Došao sam i u redu sam zatekao samo troje ljudi. Nisam čekao ni dva minuta, a oni su otišli jer im karte nisu bile gotove. Kroz mali otvor na šalteru sam proturio papir sa brojem i staru ličnu kartu. Posle skeniranja kažiprsta zbog provere i potpisivanja dokumenta o preuzimanju, dobio sam novu ličnu kartu. Staru su uništili.

I dalje su slike na ličnoj karti katastrofalne, crno bele, i samo je potrebno da stoji broj da biste izgledali kao robijaš. Ali dobro, svi imamo loše fotografije, pa se ne treba nervirati. Ovde bi avantura mogla da se završi, ali sada mi predstoji obilazak svih banaka gde imam račune i ovlašćenja, jer moram da prijavim novu ličnu kartu. I to će biti avantura, treba se uklopiti sa radnim vremenom ekspozitura banaka, koje uglavnom rade do 17 časova, ali od toga neću praviti priču, ovo je sasvim dovoljno.

Naravoučenije:

Pre nego što odete da čekate u redu za ličnu kartu, raspitajte se na kojim opštinama nema gužve i gde može da se zakaže termin preko interneta. To uradite pre uplate taksi, jer posle nećete moći da menjate lokaciju. Od više osoba sam saznao da onlajn zakazivanje zaista funkcioniše, zato pogledajte šta možete uraditi preko eUprave. Bolje je da se malo raspitate, nego da čekate, kao što sam se ja prevario. Ostaje mi kao nauk za sledeći odlazak 2024. godine. 🙂