Povratak kući s posla i redovna gužva u gradskom prevozu. Koliko god je teško doći autobusom na posao, još teže je vratiti se. Najgore je na linijama sa malim solo autobusima, koji se napune kao konzerve sardina. Nekada tako i “mirišu”. Solo autobusi su pogodni za slušanje tuđih razgovora iz svakog dela vozila, kada nemaš muziku ili nešto za čitanje. Primetio sam da ljudi mnogo više pričaju kada se vraćaju kući, nego kad idu na posao. Verovatno jer se ujutru još nisu dovoljno rasanili, pa su većina ćutolozi. Наставите са читањем Razgovori u gradskom autobusu
Архиве категорија: Priče
Zlomari – kratka horor priča
Ovo je kratka horor priča o Zlomarima, strašnim šumskim stvorenjima koja žive pod zemljom. Mali je broj onih koji su preživeli susret sa zlomarima i zato priča o njima lebdi između legende i istine.
Ova kratka priča je nastala na Instagramu, kao deo moje serije fotografija sa horor tematikom, pod oznakom #hororsreda. Iako svaka fotografija govori 1000 reči, hteo sam da ih povežem u jednu celinu. Ona se sastoji od 7 fotografija sa nekoliko rečenica, koje zbirno čine zaokruženu kratku horor priču. Bilo je izazovno napisati priču u opisu Instagram fotografija. Ljubitelji horor priča, nadam se da će vam se svideti Zlomari… Наставите са читањем Zlomari – kratka horor priča
#Dostojanstvo je ljudsko pravo
Lako je napisati srećnu priču, ali nije jednostavno napisati priču o tužnom događaju. Nije lako ni onom ko je piše, a ni onima koji je čitaju, posebno kada se radi o odlasku dragih osoba posle teških bolesti. U glavi se ponovo prolazi kroz teške periode, ali onda ti bude lakše, jer si te trenutke podelio sa drugima, koji su imali ista ili slična iskustva.
Saznanje da je neko oboleo od neizlečive bolesti je užasno. Udari te kao pesnica profesionalnog boksera. U početku negiraš postojanje bolesti, ali kada rezultati pokažu suprotno, moraš da staneš uspravno, da prihvatiš realnost i svom snagom pomogneš dragoj osobi da se oseća dostojanstveno, iako su joj dani odbrojani.
Prošlog meseca je moja baka-strina izgubila borbu sa leukemijom. Kad kažem borbu, zaista tako mislim. Baka je ranije imala problema sa srcem, a kada je na pregledu otkriveno da boluje od leukemije, odmah je prihvatila hemoterapiju kao pravi borac. Наставите са читањем #Dostojanstvo je ljudsko pravo
#PlaninskePrice: Priroda vas čeka na planini
Šta na planini može da radi neko ko ne skija, kao ja? Mnogo toga! Duge šetnje, otkrivanje novih ili manje poznatih staza, potoka, izvora, pronalaženje raznih biljaka i životinja i šumskog voća, a uz stalno fotografisanje. Tu je i vožnja bicikla.
Od domaćih planina, najviše puta sam bio na Kopaoniku i sebi sam dao zadatak da se bar jednom spustim biciklom sa vrha, uz korišćenje akcione kamere. Biće izazovno.
Oni koji me poznaju znaju da sam ljubitelj prirode i da je često fotografišem, a po slikama iz Košutnjaka sa postao prepoznatljiv. Svi u familiji volimo prirodu i ona nam uzvraća.
Jednom prilikom sam sa tatom išao na Pančićev vrh i na samom početku šetnje, čim smo se malo udaljili od hotela, pridružio nam se jedan lokalni crni pas. Pomazili smo ga, a onda je on krenuo ispred nas ka vrhu, kao pravi vodič. U jednom trenutku se staza račvala, pas je skrenuo desno u šumu, a mi smo nastavili pravo. Posle desetak metara se ispostavilo da naša staza i nije baš dobra, jer je teren bio vrlo vlažan, skoro močvaran, pa smo se vratili do račvanja, gde nas je pas čekao. On je dobro znao put, pa smo ga od tada sledili. Наставите са читањем #PlaninskePrice: Priroda vas čeka na planini
Priča o psu u autobusu 1. januara
Morao sam da napišem ovaj tekst o psu u autobusu, jer se njegova fotografija, koju sam napravio, viralno širila uz dodavanje puno netačnih detalja.
Poslednja informacija (08.01.): Imam lepu vest! Pas iz autobusa, Lina, je konačno pronađena i sada je kod vlasnika! Ona je prava pustolovka, jer je raznim autobusima proputovala pola grada. Sa Banovog brda je otišla do Rakovice, pa do Petlovog brda, a odatle do Zelenog venca i na kraju do Bežanijske kose, gde ju je videla i zadržala jedna devojka, javivši vlasnicima na broj koji sam ranije ovde objavio. Vlasnici se zahvaljuju svima koji su ih obaveštavali o njenom putešestviju. 🙂
Hvala vam što ste delili ovu priču, jer je zbog vas ona objavljena u većini elektronskih medija.
Primenite savete sa kraja teksta, ako želite da pomognete životinjama.
Kao i svakog prvog januara, otišao sam do Požeške ulice na Banovom brdu, gde se održava manifestacija „Ulica otvorenog srca“. Iako je bilo vrlo hladno, okupilo se dosta ljudi, pa su cupkali uz muziku, šetali se, pili kuvano vino i čajeve, deca su se igrala na trambolini…
Kad sam obišao celu ulicu i napravio nekoliko fotografija, otišao sam na autobusku stanicu i sačekao bus 49. Bilo je mesta i seo sam u zadnji deo autobusa. Pogled mi se odmah zaustavio na tužnom, promrzlom psu u prednjem delu vozila. Mislim da je pas ušao za nekim tražeći sklonište od petardi i velike hladnoće (bilo je 12 stepeni ispod nule). Stajao je naslonjen na šipku, sa spuštenim repom, zanoseći se prilikom skretanja i kočenja. Наставите са читањем Priča o psu u autobusu 1. januara
Rođendanski foto izazov 2015.
Svako od nas je jedinstven. Kao što ne postoje dve iste snežne pahulje, dva ista lista drveta ili dva ista oblaka, tako ne postoje dve iste osobe. Dosadilo mi je da prijateljima svake godine čestitam rođendan na isti način, skoro identičnom porukom koju većina upotrebljava – „Srećan rođendan!“. Zato sam odlučio da 2015. godine to promenim foto izazovom.
Facebook nam, između svih ostalih opcija, služi kao podsetnik za rođendane. Svakog dana nas vredno obaveštava kojim prijateljima je divan dan i nudi mogućnost da im ostavimo poruku. Obično su to poruke kao „srećan rođendan“, „srećaaaan“, „SR“, „srećan rođuš“ i slično, kao da je to neka obaveza koju treba što pre obaviti, zaboraviti i nastaviti dalje. Nije potrebno mnogo napora da se poruka slavljeniku personalizuje i da se bar malo razlikuje od ostalih čestitiki. Наставите са читањем Rođendanski foto izazov 2015.
Doživljaji sa vađenja nove lične karte – u sedam činova
Pre pet godina država Srbija je uvela nove lične karte sa čipom, a neki od nas su odmah iskoristili priliku da promene stare papirne karte za nove plastične. Ja sam istovremeno uzeo i novi pasoš. Međutim, prva serija ličnih karti je imala rok trajanja od samo pet godina, što je vrh države kasno zaključio da je kratko, te je ubrzo odlučeno da se krene sa izdavanjem nove serije koja će trajati deset godina. Nažalost, kada su doneli tu odluku, već sam svoju kartu nosio u novčaniku. Pet godina je brzo prošlo i pa sam nedavno, sasvim slučajno video da mi je ostalo još nedelju dana do isteka važnosti dokumenta.
Srećom, imam kartu sa čipom pa ne moram da vadim dodatna dokumenta koja se uvek traže, a potpuno su besmislena u umreženom sistemu – izvod iz matične knjige i državljanstvo. Ti papiri se nalaze u čipu, te mi je jedino bilo potrebno da uplatim takse za izradu dokumenta. Slede moji pokušaji da dođem na red za ponovno izdavanje dokumenta:
Prvi čin – Petak. „Upoznavanje“
Otišao sam u policijsku stanicu na Čukarici da saznam šta je potrebno za dobijanje nove lične karte, jer na sajtu nije baš sve tačno, a retko kada su ažurni podaci. U toj buvari ne postoji nikakav info pult na kojem možete saznati dodatne informacije. Postoji samo oglasna tabla sa zakačenim papirima sa uputstvima. To sam fotografisao, a od ljudi koji su čekali u dva reda sam saznao da nema zakazivanja ni uzimanja brojeva, već se samo stane u red.
Inače, pre pet godina je organizacija bila mnogo bolja. Jeste da je trebalo doći rano ujutru, i to baš rano, čak pre 6 sati, da bi se stalo u red za uzimanje broja, ali ste mogli da uzmete broj za popodne, npr. posle 17 časova, i da slobodno dođete na svoj red posle posla.
Drugi čin – Subota. „Odmeravanje“
Pošto sam u petak saznao da MUP radi i subotom od 7:30 do 15:30, hteo sam da u subotu poranim i zauzmem mesto na vreme.
Наставите са читањем Doživljaji sa vađenja nove lične karte – u sedam činova
Kratka priča: Izbrisana memorija i izbrisana država
Čekam autobus na stanici i vidim traku iz kasete kako vijori svaki put kada prođe neko vozilo, zakačena za korov pored ivičnjaka. Zamišljam kako se nekad pokretala sa jedne strane kasete na drugu, oslobađajući omiljene pesme svom vlasniku u vokmenu, kasetofonu ili kolima. Pucala je, ali je ponovo lepljena i premotavana uz pomoć olovke.
Pored mene prolaze automobili i često im na retrovizorima stoje izgrebani kompakt diskovi, izbledeli pod udarom sunčevih zraka. Nekada su na njima bili albumi omiljenih muzičkih izvođača, DivX filmovi, krekovani programi i igrice, fotografije… Sada imaju umišljenu ulogu zaštite od radara policijske kontrole.
Prolazim pored kontejnera, neko je bacio svoj stari kompjuter. Ništa se odatle više ne može iskoristiti. Sve je zastarelo i pokvareno. Hard disk je pukao i sve informacije na njemu su izgubljene, a bilo tu je svačega. Наставите са читањем Kratka priča: Izbrisana memorija i izbrisana država