Vest o promeni imena jednog trgovinskog lanca me je odvela u detinjstvo i podstakla sećanje na neke prodavnice kojih više nema. Ovo je tekst o njima.

Pre nekoliko dana sam pročitao da će Delhaize grupa promeniti ime svom trgovinskom lancu Mini Maxi u Shop&Go. Razlog je jednostavan – mnogi kupci nisu videli razliku između Maxija i Mini Maxija, a imali su različite ponude, pa je moglo da se dogodi da je nešto na sniženju u jednoj radnji a nije u drugoj. A kupac ne zna. Pored promene imena, promeniće i izgled objekata, tako da će te male prodavnice služiti za svakodnevne male, brze kupovine. Delhaize već koristi taj brend u par zemalja. Međutim, ono što mi je odmah zasmetalo jeste novo ime – Shop&Go. Odmah sam zamislio situaciju da mi baba javlja da joj u „Šopengou“ kupim kilo limuna jer je na „akciji“. Hmm, teško da ćemo ga tako zvati, jer nismo prihvatili ni naziv Mini Maxi, već smo tu radnju zvali originalno Pekabeta. Navika je čudo, a i dobro ime ne bi trebalo menjati.

Ovo podsećanje na kratku istoriju lokalne prodavnice me je odvelo u nešto dalja sećanja, o prodavnicama u kraju kojih više nema. Kao prvu moram da navedem radnju Banovog brda, koju je vodio čovek po imenu Đorđe, pa smo tu prodavnicu svi zvali „Kod Đoke“. To je bila prodavnica kakvih sada nema, možda kao današnje „zdrave hrane“ – uđete u radnju i prodavačici govorite šta vam treba, a ona ide od police do police i donosi tražene proizvode. Dakle, nije bila samoposluga. Sećam se da su imali sve dnevne potrebštine, od svežeg bureka i jogurta do kućne hemije. To je bilo vreme kada kupci nisu bili toliko probirljivi. Ali tada smo bili mnogo više ekološki svesniji nego danas. Kisela voda i gazirani sokovi su se prodavali samo u povratnoj staklenoj ambalaži, a za pivo je postojala univerzalna povratna boca, a ne kao danas gde svaki pivski brend ima posebnu flašu. Ukus kisele vode i Pepsi kole mi je bio mnogo lepši u to vreme, možda sam subjektivan. U tu prodavnicu sam dolazio svakodnevno sa dedom Đoletom i psom Žućom. Sedeli smo Наставите са читањем Prodavnice u mom kraju kojih više nema →