Bilo je vreme za Dnevnik 2 na RTS-u, baba je napravila uštipke od kiselog testa i ja sam ih, kao po običaju, prvo jeo sa kajmakom, pa posle sa pekmezom. Nisam toliko obraćao pažnju na sumorne vesti, koliko sam uživao u vrućim uštipcima. Tada se odjednom oglasila sirena za vazdušnu opasnost. Zalogaj mi je zastao u grlu. Otišli smo u podrum i tamo sam ostao do jutra, prespavavši na poljskom krevetu na razvlačenje. 24. mart će me uvek podsećati na taj događaj, kao i što ću se sećati početka bombardovanja svaki put kada budem jeo ili samo namirisao sveže uštipke.

Tih prvih dana bombardovanja 1999. sakrivali smo se u podrumu. Deda je jedne večeri, nekih pola sata od uzbune, rekao „Kad će više ovi… Ne mogu više da ih čekam! Idem gore!“. Ja sam par dana spavao u podrumu, a posle sam se vratio u svoju sobu. Ubrzo smo prestali da idemo u podrum svaki put kada bi nam iz vazduha pretile rakete. Bombardovanje i sirena za vazdušnu opasnost, od milošte nazvana „Šizela“ su postali nekakva normalnost. Ipak, svi smo se radovali kada Avram Izrael oglasi prestanak vazdušne opasnosti i kada čujemo Šizelinu sestru „Mirelu„. Наставите са читањем Moje sećanje na bombardovanje 1999. →