Lako je napisati srećnu priču, ali nije jednostavno napisati priču o tužnom događaju. Nije lako ni onom ko je piše, a ni onima koji je čitaju, posebno kada se radi o odlasku dragih osoba posle teških bolesti. U glavi se ponovo prolazi kroz teške periode, ali onda ti bude lakše, jer si te trenutke podelio sa drugima, koji su imali ista ili slična iskustva.
Saznanje da je neko oboleo od neizlečive bolesti je užasno. Udari te kao pesnica profesionalnog boksera. U početku negiraš postojanje bolesti, ali kada rezultati pokažu suprotno, moraš da staneš uspravno, da prihvatiš realnost i svom snagom pomogneš dragoj osobi da se oseća dostojanstveno, iako su joj dani odbrojani.
Prošlog meseca je moja baka-strina izgubila borbu sa leukemijom. Kad kažem borbu, zaista tako mislim. Baka je ranije imala problema sa srcem, a kada je na pregledu otkriveno da boluje od leukemije, odmah je prihvatila hemoterapiju kao pravi borac. Наставите са читањем #Dostojanstvo je ljudsko pravo→
Čekam autobus na stanici i vidim traku iz kasete kako vijori svaki put kada prođe neko vozilo, zakačena za korov pored ivičnjaka. Zamišljam kako se nekad pokretala sa jedne strane kasete na drugu, oslobađajući omiljene pesme svom vlasniku u vokmenu, kasetofonu ili kolima. Pucala je, ali je ponovo lepljena i premotavana uz pomoć olovke.
Pored mene prolaze automobili i često im na retrovizorima stoje izgrebani kompakt diskovi, izbledeli pod udarom sunčevih zraka. Nekada su na njima bili albumi omiljenih muzičkih izvođača, DivX filmovi, krekovani programi i igrice, fotografije… Sada imaju umišljenu ulogu zaštite od radara policijske kontrole.
Bilo je vreme za Dnevnik 2 na RTS-u, baba je napravila uštipke od kiselog testa i ja sam ih, kao po običaju, prvo jeo sa kajmakom, pa posle sa pekmezom. Nisam toliko obraćao pažnju na sumorne vesti, koliko sam uživao u vrućim uštipcima. Tada se odjednom oglasila sirena za vazdušnu opasnost. Zalogaj mi je zastao u grlu. Otišli smo u podrum i tamo sam ostao do jutra, prespavavši na poljskom krevetu na razvlačenje. 24. mart će me uvek podsećati na taj događaj, kao i što ću se sećati početka bombardovanja svaki put kada budem jeo ili samo namirisao sveže uštipke.
Tih prvih dana bombardovanja 1999. sakrivali smo se u podrumu. Deda je jedne večeri, nekih pola sata od uzbune, rekao „Kad će više ovi… Ne mogu više da ih čekam! Idem gore!“. Ja sam par dana spavao u podrumu, a posle sam se vratio u svoju sobu. Ubrzo smo prestali da idemo u podrum svaki put kada bi nam iz vazduha pretile rakete. Bombardovanje i sirena za vazdušnu opasnost, od milošte nazvana „Šizela“ su postali nekakva normalnost. Ipak, svi smo se radovali kada Avram Izrael oglasi prestanak vazdušne opasnosti i kada čujemo Šizelinu sestru „Mirelu„. Наставите са читањем Moje sećanje na bombardovanje 1999.→
Vest o promeni imena jednog trgovinskog lanca me je odvela u detinjstvo i podstakla sećanje na neke prodavnice kojih više nema. Ovo je tekst o njima.
Pre nekoliko dana sam pročitao da će Delhaize grupa promeniti ime svom trgovinskom lancu Mini Maxi u Shop&Go. Razlog je jednostavan – mnogi kupci nisu videli razliku između Maxija i Mini Maxija, a imali su različite ponude, pa je moglo da se dogodi da je nešto na sniženju u jednoj radnji a nije u drugoj. A kupac ne zna. Pored promene imena, promeniće i izgled objekata, tako da će te male prodavnice služiti za svakodnevne male, brze kupovine. Delhaize već koristi taj brend u par zemalja. Međutim, ono što mi je odmah zasmetalo jeste novo ime – Shop&Go. Odmah sam zamislio situaciju da mi baba javlja da joj u „Šopengou“ kupim kilo limuna jer je na „akciji“. Hmm, teško da ćemo ga tako zvati, jer nismo prihvatili ni naziv Mini Maxi, već smo tu radnju zvali originalno Pekabeta. Navika je čudo, a i dobro ime ne bi trebalo menjati.
Moj deda Đole u prodavnici „Kod Đoke“ davne 1991. godine
Ovo podsećanje na kratku istoriju lokalne prodavnice me je odvelo u nešto dalja sećanja, o prodavnicama u kraju kojih više nema. Kao prvu moram da navedem radnju Banovog brda, koju je vodio čovek po imenu Đorđe, pa smo tu prodavnicu svi zvali „Kod Đoke“. To je bila prodavnica kakvih sada nema, možda kao današnje „zdrave hrane“ – uđete u radnju i prodavačici govorite šta vam treba, a ona ide od police do police i donosi tražene proizvode. Dakle, nije bila samoposluga. Sećam se da su imali sve dnevne potrebštine, od svežeg bureka i jogurta do kućne hemije. To je bilo vreme kada kupci nisu bili toliko probirljivi. Ali tada smo bili mnogo više ekološki svesniji nego danas. Kisela voda i gazirani sokovi su se prodavali samo u povratnoj staklenoj ambalaži, a za pivo je postojala univerzalna povratna boca, a ne kao danas gde svaki pivski brend ima posebnu flašu. Ukus kisele vode i Pepsi kole mi je bio mnogo lepši u to vreme, možda sam subjektivan. U tu prodavnicu sam dolazio svakodnevno sa dedom Đoletom i psom Žućom. Sedeli smo Наставите са читањем Prodavnice u mom kraju kojih više nema→
