Povratak kući s posla i redovna gužva u gradskom prevozu. Koliko god je teško doći autobusom na posao, još teže je vratiti se. Najgore je na linijama sa malim solo autobusima, koji se napune kao konzerve sardina. Nekada tako i “mirišu”. Solo autobusi su pogodni za slušanje tuđih razgovora iz svakog dela vozila, kada nemaš muziku ili nešto za čitanje. Primetio sam da ljudi mnogo više pričaju kada se vraćaju kući, nego kad idu na posao. Verovatno jer se ujutru još nisu dovoljno rasanili, pa su većina ćutolozi.
Uspeo sam da se probijem kroz gužvu, pa sam zauzeo stajaće mesto pored prozora. Izbegavam da sedim u prevozu, zbog prljavštine, a leti se zalepiš za sedišta. Gledam kroz staklo, ali sam uši podesio na skeniranje svih zvukova iz okoline. Jedan mladić sluša dobar domaći rep, vrlo glasno, pa i ja čujem muziku. Ranije sam više slušao rep, sad dosta ređe, pa ne mogu da odredim. Svašta se sada stavlja u tu kategoriju, a najgori su oni novi autotjunovci koje je progutao narodnjački melos. S druge strane, pravi rep je super.
Jedna devojka sa koferom razgovara sa majkom, koja je verovatno u nekom udaljenom gradu ili selu. Ubeđuje je da ima dovoljno odeće i da ne brine zbog vremena. Međutim, majka joj drži telefonsko predavanje, koje mogu samo da naslutim, o tome da treba dobro da se obuče, kako se ne bi prehladila. Ova je ubeđuje da nije hladno, samo se vreme stalno menja, eto juče je bila kiša, ali je danas sunčano. Ljudi nose jakne, mantile, dukseve, a neki majice bez rukava. (vreme radnje: varljivo proleće) Nikako ne može da ubedi majku…
U autobus ulazi jedan opasan lik i ne odvaja telefon od uha. Namršten se izvinjava drugom sagovorniku, jer dobije alergiju na određene reči i ne podnosi ih. Izlazi već na sledećoj stanici. I bolje, šta bi bilo da neko od putnika kaže baš tu reč koja ga nervira?
„Nestao je DNK?“ pita druga devojka u telefonskom razgovoru, što mi odmah privlači pažnju. Šta bi to moglo biti? Razgovara o nekim analizama koje neko obavlja, a tu opet spominje DNK. Ko će ga znati, možda neko utvrđuje očinstvo. Razgovor ubrzo završava.
Dve devojke u zadnjem delu busa razgovaraju o treningu, verovatno aerobiku, pilatesu ili nečem sličnom. Jedna usta ne zatvara i prepričava ceo trening, sa sve brojanjem ponavljanja vežbi. Naporne su te vežbe, čak i za prepričavanje. Posle nastavljaju razgovor o ishrani…
Na sredini busa sede i pričaju dva putnika, moguće komšije ili kolege s posla. Uobičajene teme, jedna od njih kako je dobar Most na Adi, jer se za par minuta pređe na drugu stranu, a ne ide se okolo kao ranije. Kada je pored busa prošao motociklista, menjaju temu – skuteri su sada najbolja stvar! Sedneš, nema vrućine, nema ni gužve, svuda stigneš za tren. Telefonski poziv ih prekida. Jednom supruga javlja šta treba da kupi u povratku kući.
Većina putnika bulji u telefone i tapka po ekranima. Oni koji ne gledaju u telefone moguće je da imaju praznu bateriju. Neki zamišljeno gledaju kroz prozor, a ima i onih koji dremaju, bio je naporan dan.
Približava se moja stanica i krećem ka vratima. „Izlazite?“. Probijam se ka izlazu. Neko je odmah zauzeo moje mesto do prozora. Iz slušalica onog mladića i dalje izbijaju ritmovi domaćeg repa. Vrata se uz škripu otvaraju i srećno izlazimo na svež vazduh, dok ljudi na stanici nestrpljivo čekaju da uđu u bus. Neki ne čekaju da svi prvo izađemo.
Svašta se može čuti u toku jedne kraće vožnje GSP-om, ali ne od mene, jer ne volim da razgovaram u prevozu. Slušaju ljudi, pa možda to negde zapišu, nikad se ne zna…
„Izlazi već na sledećoj stanici. I bolje, šta bi bilo da neko od putnika kaže baš tu reč koja ga nervira?“
„Naporne su te vežbe, čak i za prepričavanje.“
Hi, hi, hi… Ti nisi normalan! Ismejah se. U vozu. I sad, ko zna ko je to video, zapisao i objavio…
Sve je onako kako sam čuo i video. Dobro, i pretpostavio.
Pazi se, prisluškuju na sve strane 😀
Sjajan tekst! Ipak meni je nešto drugo važno, u njemu, što sam shvatila da nisam ja „najgora“, jer i ja obožavam da slušam tuđe razgovore, u prevozu, kafići i svuda okolo. Prvo sam mislila da sam nepristojna, i na neki način sebe „mrzela“, ali sam prevazišla tu fazu, i opušteno odvajam uvo, gde god stignem. Svašta tu može da se čuje, i eto ti priče, u kojoj svako može da se pronađe, jer ne poznajem nikoga ko se vozi u društvu, da ne ćaska, ili ako je sam prisluškuje. To je to! Imam sličan tekst, koji sam napisala inspirisana razgovorom jene mlade devojke, verovatno s majkom, i tek prispele u Beograd. Krstila sam ga „Vratiće se…“ što im od srca želim.
Hvala! Mislim da je normalno da „odvojiš uvo“ i slušaš šta se priča oko tebe. I stvarno svašta može da se čuje, ali naravno neke delikatne stvari nisu za objavu, osim za neko dalje prepričavanje. 🙂
Volim ovakve priče iz prevoza! Bravo! Moraću i ja da odradim neki popis priča na mojoj liniji. 😂
Drago mi je da ti se sviđa priča. Napiši, veći deo ovoga sam zapisao u telefon čim sam izašao iz busa 🙂
Ја сам био дугопругаш (2 до 2.5 сата у једном смеру, 5 сати вожње дакле…и тако скоро 8 година) док се нисам отворио за кола и плин, а темплејт је отприлике био ‘вакав пошто баш не волим али никако да причам у превозу:
– Телефон примарно…у већини случајева учим, читам неке стручне чланке и правим план како и кад то да сам испробам а ако не онда четујем с неким, или скролујем ФБ/Тв па лупам коментаре по статусима или понекад тролујем или куцкам на телефону текстове за блог (тад сам их имао 3, сад 1), или брзински прелиставам наслове вести (скоро никад не читам вести већ само листам наслове), или читам РСС-ове са блогова које пратим (и овај блог пратим преко њега) или музика или игрице или скинем пропуштене емисије/серије „24 минуте са Кесићем“, „Љубав, навика, паника“ и сличне домаће хумористичке серије па гледам у офлајну и слично…ако не или батерија воздра онда…
– Као и ти, попалим ушне сензоре па прислушкујем разговоре свих живих и могућих и правим себи неку апстрактну пројекцију догађаја из тих прича, или
– Посматрам лица а посебно очи људи у бусу или ван и покушавам самом себи – а на основу њиховог лица, начина облачења или изгледа да дочарам ко какав живот води, чиме се бави, да ли је у вези, који посао ради, да ли је геј или не, да ли је задовољан послом, шта је данас јео, да ли је данас имао секс (физички тј ‘онај добри’ или ментални тј ‘онај лоши’), где је све данас био и слично, или
– Гледам женску рају у и ван буса и правим мини квиз у вугли „Може – Можда – Ма јок“, или
– Гледам у рендом станове који су на станицама (кад бус стоји) и пројектујем себи у глави сценарио „Шта ли се сад, овог тренутка, ради у овом стану“, или
– Гледам људе који су замишљени и покушавам да схватим о чему ли тачно размиљају, или
– Ако видим авион на небу размишљам ко су људи који су у том авиону и путници и пилоти, где путују и да ли су свесни да их је детектовао неко из неког рендом безвезе буса доле и сад размишља о њима
– Ако видим неку баш стару особу покушавам у глави да испројектујем њено детињство, шта је радила у младости, кроз које је све муке прешла (на основу бора) и слично
– Итд, итд, итд, итд…
Da, ti si bio dugoprugaš i u GSP-u, a sećam se i kao pešak. Da li i dalje praviš onakve šetnje? Ranije sam se vozio tramvajem do NBG i to je trajalo po 45 minuta, pa sam mogao i da čitam knjigu. Sada idem preko Mosta na Adi, 3 do 5 stanica, zavisi da li hoću da se malo prošetam, pa nemam vremena za čitanje, samo za slušanje i posmatranje. 🙂
„Oni koji ne gledaju u telefone moguće je da imaju praznu bateriju.“
Većina, verujem…:)
Slatko se nasmejah. Zaista zanimljivi komentari 🙂
Pa stvarno, sada skoro svi gledaju u telefone dok se voze. I staro i mlado 🙂
Al’ prica je hit! 🙂
Gradski prevoz pise drame… 😀