Lako je napisati srećnu priču, ali nije jednostavno napisati priču o tužnom događaju. Nije lako ni onom ko je piše, a ni onima koji je čitaju, posebno kada se radi o odlasku dragih osoba posle teških bolesti. U glavi se ponovo prolazi kroz teške periode, ali onda ti bude lakše, jer si te trenutke podelio sa drugima, koji su imali ista ili slična iskustva.

Saznanje da je neko oboleo od neizlečive bolesti je užasno. Udari te kao pesnica profesionalnog boksera. U početku negiraš postojanje bolesti, ali kada rezultati pokažu suprotno, moraš da staneš uspravno, da prihvatiš realnost i svom snagom pomogneš dragoj osobi da se oseća dostojanstveno, iako su joj dani odbrojani.

Prošlog meseca je moja baka-strina izgubila borbu sa leukemijom. Kad kažem borbu, zaista tako mislim. Baka je ranije imala problema sa srcem, a kada je na pregledu otkriveno da boluje od leukemije, odmah je prihvatila hemoterapiju kao pravi borac. Bio sam sumnjičav prema terapiji zbog njenih godina, ali pošto su ispitivanja i doktori dokazali da postoji šansa, dobila je našu punu podršku. Doktori i medicinske sestre u bolnici Dragiša Mišović su se maksimalno posvetili njenom problemu.

Osobe obolele od leukemije nemaju snage i brzo se umaraju, pa smo joj pomagali oko svega. Sve kupovine, uzimanje recepata i lekova, zakazivanje pregleda i snimanja, vožnja u bolnicu i nazad, nošenje hrane i svih stvari koje je tražila u bolničku sobu. Sve. Nosio sam uzorke i nalaze iz jedne u drugu ustanovu, jer ne postoji neka njihova unutrašnja služba za prevoz. Pitao sam se šta rade oni ljudi koji se razbole, a nemaju familiju, novca ili žive van Beograda.

Kod kuće smo radili sve kao i ranije. Jednom nedeljno sam joj „programirao“ mobilni telefon, kako je ona nazivala uključivanje tarifnih dodataka. Volela je da bude u kontaktu sa prijateljicama koje je upoznala u bolničkim sobama.

Znalo se vreme za zajedničku kafu. Gledali smo zajedno Slagalicu i komentarisali Dnevnik. Prekidao sam je u gledanju turskih serija tražeći da mi kaže ko je tu ko i o čemu se uopšte radi, iako nisam gledao te serije. Zasmejavao sam je. Više puta je rekla da je ja zasmejem i kada joj je najteže. Tu ozbiljnu situaciju smo činili lakšom uz osmeh i pozitivni stav.

Baki je posle par terapija stvarno bilo bolje, limfni čvorovi su se smanjili. Sve je išlo u dobrom smeru. Međutim, kako hemoterapija utiče na ceo organizam, jednu stvar je popravila, ali je drugu pokvarila. Baka je morala da prima infuziju nedelju dana, da bi joj se poboljšao rad jetre. Onda je primila novu terapiju koja ju je bacila u krevet. Leukemija više nije bila njen najveći neprijatelj, već voda u plućima.

Nosili smo joj u bolnicu ono što je najviše volela i što je tada mogla da jede – domaću supicu i grčki tip jogurta. Nadali smo se da će izbaciti vodu iz pluća i da će se vratiti kući. Samo da se vrati i da više ne prima hemoterapiju. Nažalost, stanje je bilo sve gore. Nije mogla normalno da priča i medicinske sestre su joj zabranile da koristi mobilni telefon, da se ne bi zamarala. Posle tri dana strahovite borbe, rekli su nam da je dobila sepsu. Tog dana je napustila ovaj svet i preselila se na neko bolje mesto. Na zvezdano nebo gde ju je godinama čekao deda, kao i društvo svih dobrih ljudi kojih više nema među nama.

Prošle godine je baka napisala na parčetu papira:

„Lako je ruci koja daje, teško je onoj koja čeka.“

„Prosto je umreti. Patnja kratko traje. Dok trepneš okom, prošao si kapiju. I ulaziš u drugi svet. Nema više muke, nema više strepnje. Tamo se tako dobro spava.“ Radmila Antonijević, 28.06.2014.

Svako ko se rodi mora i da umre. Svet tako funkcioniše. Zato se potrudite da osoba koja trči poslednje metre svog životnog maratona iste pretrči dostojanstveno.

Ovaj tekst je deo humanitarne kampanje „Dostojanstvo je ljudsko pravo“, koju možete pratiti pod hashtagom #Dostojanstvo na Twitteru.

BELhospice je prva specijalizovana dobrotvorna organizacija u Srbiji koja pruža palijativno zbrinjavanje pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu za koji je prognoza ograničena.

Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka.

Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospicea besplatne. Rad BELhospicea se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava.

BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja. 15. marta na adresi Fandrejzing.rs biće lansiran projekat koji će ih osnažiti u ovoj borbi.