Mnogo se priča o razvoju domaćeg turizma, a ove godine je pokrenuta i akcija #MojaSrbija koja motiviše građane da leto provedu u Srbiji. Tako će svoj novac trošiti u zemlji i pomoći razvoj države, a za uzvrat će možda dobiti vaučer kao zahvalnicu i nadoknadu troškova.

To bi bilo super, jer u Srbiji zaista imamo prelepa mesta za obilaske, o nekima smo pisali u kampanji #PlaninskePrice, u kojoj sam pričao o prelepom Kopaoniku. Nažalost, mnogim drugim mestima nedostaju infrastruktura i dodatni sadržaji. O njihovom razvoju se samo govori, a ništa ne preduzima. Tako se još prošle godine pojavila priča o razvoju resničkog jezera Pariguz u beogradskoj opštini Rakovica. Do tada nisam imao pojma da tako nešto postoji, a posebno pod takvim smešnim imenom. Političari su najavljivali da bi ono bilo konkurencija Adi Ciganliji.

Pošto redovno vozim bicikl po Adi Ciganliji, odlučio sam da vidim kako izgleda Pariguz i da li ima ikakvog potencijala. Pogledao sam mapu i video da je vrlo jednostavno doći do jezera, pa sam sa ruksakom na leđima seo na bajs i uputio se ka Resniku. Nisam Mirko Alvirović, ali mogu da napravim svoju patrolu. Sledi put do jezera i zapažanja o tom „turističkom raju“.

Kroz Rakovicu pored propalih fabrika i manastira

Krenuo sam sa Banovog brda i posle Filmskog grada sam skrenuo levo na put kroz šumu do Rakovice. Ranije je taj put bio mešavina kocke i asfalta sa rupama, pa je bio nezgodan za vožnju biciklom, ali je pre nekoliko godina potpuno asfaltiran i sada je uživanje spuštati se putem sa dosta krivina. Ako je vlažan kolovoz treba obratiti pažnju na sloj lišća i cveta lipe, jer u krivinama vrlo lako možete proklizati. Nemojte žuriti, krivine su uzane, a vozači automobila uglavnom ne brinu za bicikliste.

Silaskom u Rakovicu skreće se desno, prelazi preko uzanog nadvožnjaka i ponovo skreće desno u ulicu Patrijarha Dimitrija. Ulica je široka, ali i prometna, pa treba obratiti pažnju na ostala vozila. Usput možete videti propale fabrike koje su ranije bile okosnica domaće industrije, „Industriju motora Rakovica“ i „Livnicu“. Ako ne vidite Livnicu, sigurno ćete je ostetiti, jer još uvek nešto proizvode i ispuštaju smrdljive gasove. Pre Livnice prolazite pored železničke stanice Rakovica, ali tu nemate šta da vidite.

Ne postoje znakovi koji bi vam ukazali gde da idete, osim plakata premijera na zidovima i banderama. Savetujem vam da ih ne gledate, jer ih ima svuda, pa možete zalutati. Nastavljate pravo, prolazite pored zatvorene fabrike „Rapid“, umesto koje će uskoro biti sagrađen šoping centar, i na raskrsnici skrećete levo, pored zatvorene fabrike „21. maj“. Obratite pažnju na slivnike, jer pojedine „pametni“ putari postavili sa uzdužnim šipkama, pa točak bicikla lako može propasti, a vi da se razbijete kao lubenice.

Ovde se završava prolazak kroz neslavnu istoriju srpske industrije. Sledeći je Manastir Rakovica, gde je sahranjen patrijarh Pavle. Ali pošto vozite bicikl, najverovatnije niste primereno obučeni za posetu manastiru, pa zato možete preko puta natočiti vodu na izvoru Svete Petke.

Put se nastavlja, a na nekim delovima postoje trotoari, ali vam oni neće značiti jer su ivičnjaci četvrtasti i nikako ne možete popeti na njih u kretanju. Putari nisu pokosili korov uz ivicu puta i to prilično smeta biciklistima.

I onda kreće uspon u naselje Resnik

Kada vidite autobusko stajalište „Manastirska“ treba da skrenete desno u Ulicu Josipa Telarevića. Do tada ste se bez prekida vozili Ulicom Patrijarha Dimitrija. Ukoliko biste nastavili pravo, izašli biste na Kružni put, što vam ne savetujem jer je to tranzitni put i prolazi puno kamiona. O tome malo kasnije.

Josipa Telarevića je vrlo strma ulica i dok ne osvojite brdo, duša će vam izaći na nos. Tu ulazite u mirno naselje Resnik, sa puno uličica i prodavnicama na svakom uglu. Ako niste poneli vodu, sok ili neku hranu, tu ih možete kupiti. Ja sam kao kakav „paradajz turista“ u ranac stavio vodu, keks i kruške, tako da sam nastavio potragu za jezerom.

Išao sam raznim ulicama, gore-dole, pa vam neću pisati o toj trasi. Najbolje je da kada uđete u naselje skrene levo, vozite se Podavalskom, skrenete desno u Ulicu Slavka Mitrovića, pa levo u Milana Bartoša, desno u Brestovačku i spustite se do uličice koja se zove Ivanjička. Ona jedina vodi ka jezeru. Jednim delom je asfaltirana, a posle postaje samo utaban tucanik i zemlja. I stigli ste do jezera Pariguz.

Šta ima na jezeru Pariguz?

Pariguz je veštačko jezero izgrađeno osamdesetih godina prošlog veka, pravljenjem brane i zaustavljanjem potoka. Kažu da ime ovog kraja potiče iz vremena Karađorđa, kada su Srbi napravili zasedu Turcima i da su Turci dobili dosta sačme u donji deo leđa. Međutim, realnijom mi se čini priča da su ljudi ranije koristili blato iz potoka za lečenje hemoroida, pa odatle i ime.

Na jezeru nema ničega! Postoji neuređena obala bez prilaza sa koje pecaroši zabacuju udice. Kada sam bio na jezeru, na svakih 20-30 metara su bili pecaroši. Jedino se oni ponekad čuju, pored žaba i ptica. Sa jezera „puca pogled“ na Avalu i to mi se najviše dopada.

Kako se Pariguz može razviti?

Ne mogu da zamislim ovo jezero kao bilo kakvu konkurenciju Adi Ciganliji. Oni koji to pričaju ili daju političke populističke govore ili su jeli bunike. Međutim, mesto se može lepo razviti u ribolovačko jezero. Ukoliko bi se izgradila infrastruktura, da se lakše priđe jezeru, uredi obala, napravi osvetljenje, sagrade prateći objekti za prodaju hrane, pića, kafić, toaleti, a jezero da se poribi…

Moglo bi da se osnuje preduzeće (idealno za javno-privatno partnerstvo) koje bi sve to izgradilo, održavalo i naplaćivalo dnevne dozvole za pecanje. Mogla bi da se organizuju takmičenja u pecanju. Ima mesta za dodatne sadržaje kao što su tereni za basket i odbojku, a treba razmisliti i o delu za kampovanje. Kada bi se tako nešto uradilo, Pariguz bi postao pecaroški raj.

Važno je da sve bude uređeno i da ljudi lako mogu da pronađu jezero, a potrebno je napraviti i biciklističku stazu, jer vožnja pored kamiona uopšte nije prijatna, a ni sigurna. To su moji besplatni saveti sadašnjim i budućim vlastima.

Opasni povratak Kružnim putem

Kada sam video šta nudi jezero i pojeo keks i kruške, krenuo sam nazad. Odlučio sam da prođem kroz Ulicu Slavka Mitrovića do Kružnog puta. Prvi problem je uključiti se levo na kružni put pored semafora koji pokazuje samo žuto svetlo. Saobraćaj je vrlo gust, prolazi puno kamiona i svi brzo voze. Posle nekih kilometar i po, kada vidite znakove za Rakovicu i Beograd, skrećete desno. Ukoliko biste nastavili pravo, otišli biste u tunel i dalje na obilaznicu. Skretanjem desno ponovo ulazite u Patrijarha Dimitrija i vraćate se istim putem kao u dolasku.

Ovaj deo Kružnog puta možete da iskoristite i pri dolasku na jezero, ukoliko vam ne smeta veliki promet teških vozila. Meni se više sviđa prolazak kroz naselje.

Ada Ciganlija bez konkurencije

Ovo je prvi, a verovatno i poslednji put da idem na jezero Pariguz, bar dok zaista nešto ne naprave od onoga što pričaju, odnosno od onoga što sam naveo. Beograd ima svoje lepo uređeno jezero Adu Ciganliju, sa puno dodatnog sadržaja, izuzetnim prilazom i kolima i biciklima.

Ada Ciganlija za Beograđane predstavlja idealno mesto za odmor i rekreaciju tokom cele godine. Verujem da će ove godine biti najviše posetilaca do sada, što zbog ekonomske situacije u zemlji, što zbog sigurnosne situacije u Sredozemlju.

Izgleda da će dobar deo građana ostati u zemlji i odmor provesti na jezerima, akva-parkovima, banjama i planinama. To je signal državi, lokalnim samoupravama i privatnom sektoru da treba ulagati u razvoj domaće turističke ponude, jer džaba je što imamo prelepu zemlju, ukoliko turisti nemaju gde da odsednu i potroše svoj teško zarađeni novac.

Da li imate dobar predlog gde bih mogao da odem biciklom u okolini Beograda, a da se ne razočaram kao sa Pariguzom?