Svake godine isti prizor za 1. maj. Izletnici zauzmu pozicije u šumama i parkovima, donesu hranu, piće, ćumur, pale vatru, i tu ostanu dan ili dva. Ali iza sebe ostave gomilu đubreta. To ne mora sme tako!

Dok u drugim zemljama radnici obeležavaju 1. maj kao „Međunarodni dan rada“ na ulicama, tražeći više prava i veće zarade, kod nas se većina opredeljuje za odlazak u prirodu. Samo mali broj radnika i predstavnika neorganizovanih sindikata se okupi na gradskim ulicama i trgovima. Ove godine su i građani okupljeni oko Levog samita Srbije šetali gradom.

Međutim, iako je kriza, plate i penzije su smanjene, a nezaposlenost ogromna (prema izveštaju MMF-a, Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj se očekuje rast stope nezaposlenosti u 2015.), većina naših građana troši svoju crkavicu na „proslavu“ 1. maja.

Zanimljivo je da se naša proslava prvog maja neverovatno poklapa sa paganskim običajima iz Severne i Srednje Evrope. Naime, ova okupljanja u šumama dosta liče na obeležavanje Valpurgine noći, koja potiče iz Nemačke, i na irski praznik Beltejn. Zajedničko za oba događaja su paljenje vatre i igra. Jedna takva logorska vatra nesmotrenih pripadnika ljudske rase je izazvala požar na Avali, srećom vatrogasci su brzo reagovali.

Teško mi je da razumem takav način praznovanja, da je nekome lepo kada ode kolima u šumu, parkira se na 5 metara od drugog automobila, otvori sva vrata, pusti muziku do daske, i tu „uživa“. Iz svakog parkiranog vozila se čuje drugačija muzika, a izletnici često puste lokalnu radio stanicu sa sve željama, čestitkama, pozdravima i reklamama. To nije boravak u prirodi.

Jedno od najgorih stvari u vezi sa proslavom prvog maja u prirodi je nužda. Na uranku se provede bar 12 sati, a neki ostanu i više od 24. Jede se i pije, i nijedna bešika ne može da izdrži toliko vremena, pa čak ni premijerska. U slučaju nužde, velike i male, odlazi se u žbunje, jer nigde nema toaleta. Zato se Prvomajski uranak može nazvati i urinkom.

Sva ambalaža od hrane i pića mora da se odnese pri odlasku, kao što je i doneta. Ne postoje izgovori da nema mesta u kolima! Uz to, na poznatim uređenim izletištima gradska čistoća postavlja velike kontejnere za smeće. Ali svake godine posle praznika, radnici Zelenila i Srbijašuma moraju nekoliko dana da čiste đubre sa zelenih površina.

Bilo bi dobro da lokalne samouprave postave više tih velikih kontejnera na izletištima kada su praznici. Još bi bilo bolje kada bi postavili kontejnere za reciklažu, ali se tu postavlja pitanje da li bi izletnici adekvatno odlagali smeće. Da bi se rešio taj problem, mogu se organizovati grupe eko-volontera, koji bi tada obilazili teren, obaveštavali građane gde mogu da odnesu đubre i delili im informativne letke. Mladim volonterima bi to bilo dobro za volonterski staž i bilo bi im zabavno u prirodi, a učinili dosta na povećanju ekološke svesti ljudi.

A šta je sa propisima? Na mnogim mestima postoje table sa porukama da je zabranjeno paliti vatru van predviđenih mesta (kojih npr. u Košutnjaku nema), da je zabranjeno parkirati automobile na zelenoj površini, da je zabranjeno bacanje otpadaka… Ali njih niko ne poštuje. Čak se parkiraju pored tog znaka i zapale vatru. Nekoliko dana pre 1. maja preko medija su pozivali građane da ne pale vatru jer su za takvo ponašanje predviđene kazne od 50 hiljada dinara i da će inspektori biti na terenu. Normalno, oni nisu bili na terenu, vatra se palila po celoj šumi, čak i uz staro drveće. Komunalna policija, koja inače svakog dana pokazuje svoju silu na putnicima bez karte u prevozu, nije radila svoj posao. Bez primene propisa i kazni, apeli u vestima ne deluju.

Đubre pored klupe

Đubre ispod drveta.

Đubre na livadi. Ovde je bio zakopan ćup u seriji Porodično blago.

Đubre na trim stazi

Ako 1. maj proslavljate kao dan rada i u prirodi, mislite na sve te vredne radnike koji posle vas moraju da sakupljaju vaše đubre. Budite solidarni! Ako 1. maj slavite kao paganski dan prirode, onda nemojte uništavati i prljati prirodu. Nije teško! Ovo važi za svaki boravak u prirodi. Ništa ne smete ostaviti za sobom!